Postanak 43 BKJ

1. A glad je bila strašna u zemlji.

2. I dogodilo se, kad su pojeli žito koje su donijeli iz Egipta, da im je njihov otac rekao: “Idite ponovo, kupite nam malo hrane.”

3. A Juda mu je odgovorio govoreći: “Čovjek je ozbiljno negodovao nad nama, govoreći: ‘Nećete vidjeti moje lice ako brat vaš nije s vama.’

4. Ako ćeš s nama poslati brata našega, mi ćemo otići dolje pa ćemo ti kupiti hranu;

5. ali ako ga nećeš poslati, nećemo ići dolje, jer nam je čovjek rekao: ‘Nećete vidjeti moje lice ako brat vaš nije s vama.’ ”

6. Onda je Izrael upitao: “Zašto ste tako loše postupili sa mnom kad ste rekli čovjeku da imate još jednog brata?

7. Nato su oni odgovorili: “Čovjek nas je izravno zapitkivao o nama i o rodu našemu govoreći: ‘Je li otac vaš još živ? Imate li još jednoga brata?’ A mi smo mu odgovarali prema značenju tih riječi. Zar smo mogli doista znati da će reći: ‘Dovedite dolje brata svoga’?”

8. Zatim je Juda rekao ocu svome Izraelu: “Pošalji dječaka sa mnom pa ćemo ustati i poći, da ostanemo na životu i ne pomremo, i mi, i ti, i maleni naši.

9. Ja ću biti jamac za njega; traži ga iz ruke moje. Ako ti ga ne dovedem i ne postavim ga pred tebe, neka tada zauvijek nosim krivicu.

10. Jer da nismo oklijevali, zasigurno bismo se dosad dvaput vratili.”

11. Tada im je otac njihov Izrael rekao: “Ako tako sada mora biti, onda učinite ovo: stavite u posude svoje najbolje plodove zemlje i ponesite dolje dar tom čovjeku: malo balzama i malo meda, mirodija i smirne, pistacija i badema!

12. Zatim ponesite dvostruko novca u rukama svojim, a novac što je donesen vratite odozgo u vreće svoje te ga ponesite nazad u rukama svojim; možda je bio propust.

13. Uzmite i brata svoga pa ustanite, idite ponovo k tom čovjeku.

14. I neka vam Bog Svesilni daruje milosrđe pred tim čovjekom, da bi pustio vašeg drugog brata i Benjamina; ako mi se budu oduzela djeca moja, neka mi se oduzmu.”

15. Tako su ljudi uzeli taj dar i ponijeli dvostruko novca u rukama svojim, i Benjamina, te ustali i sišli u Egipat; zatim su stali pred Josipa.

16. A kad je Josip opazio da je Benjamin s njima, rekao je upravitelju kuće svoje: “Odvedi ove ljude kući, te zakolji živinče i priredi, jer će ti ljudi objedovati sa mnom u podne!”

17. I čovjek je postupio kako je Josip naložio; tako je čovjek doveo ljude u Josipovu kuću.

18. A ljudi su se prestrašili zato što ih je vodio u Josipovu kuću, pa su rekli: “Zbog novca koji je stavljen nazad u vreće naše prvi put vodi nas unutra, da može naći priliku protiv nas i napasti nas, pa da nas uzme za robove s našim magarcima.”

19. Zatim su pristupili upravitelju kuće Josipove i s njim razgovarali na ulazu kuće,

20. te rekli: “O, gospodaru! Mi smo doista prvi puta došli kupovati hranu,

21. i dogodilo se, kad smo stigli u svratište, da smo otvorili svoje vreće i, gle, svakome je od nas bio novac odozgo u njegovoj vreći, naš novac u punoj mjeri; i mi smo ga donijeli natrag svojim rukama.

22. A donijeli smo dolje u rukama svojim i drugoga novca da kupimo hranu; ne znamo tko je stavio naš novac u vreće naše.”

23. A on je odgovorio: “Mir neka vam bude! Ne bojte se! Vaš Bog i Bog oca vašega stavio je blago u vreće vaše. Imao sam vaš novac.” Onda im je izveo Šimuna.

24. Zatim je čovjek uveo ljude u Josipovu kuću i dao im vodu pa su oprali noge svoje; onda je dao krmu njihovim magarcima.

25. Zatim su pripravili dar za Josipov dolazak u podne, jer su čuli da će ondje jesti kruh.

26. A kad je Josip stigao kući, donijeli su mu dar koji je bio u rukama njihovim u kući, i do zemlje su mu se poklonili.

27. Tada ih je upitao za blagostanje i rekao: “Je li vaš otac dobro, starac o kome ste pričali? Je li još živ?”

28. A oni su odgovorili: “Sluga tvoj, otac naš, dobra je zdravlja, još je živ”, pa su pognuli glave svoje i poklonili se.

29. Zatim je podigao oči svoje i opazio svoga brata Benjamina, sina majke svoje, te upitao: “Je li to vaš najmlađi brat o kome ste mi govorili?” Onda je rekao: “Bog neka ti bude milostiv, sine moj.”

30. Uto se Josip požurio, jer mu je utroba čeznula za bratom njegovim, pa je tražio gdje bi plakao; onda je ušao u odaju svoju i tamo je plakao.

31. Zatim je umio lice svoje i izašao; onda se suspregnuo i rekao: “Poslužite kruh!”

32. Tada su njega poslužili zasebno i njih zasebno, pa zasebno Egipćane koji su s njim jeli, zato što Egipćani ne bi mogli jesti kruh s Hebrejima, jer je to Egipćanima gnjusoba.

33. I oni su posjedali pred njim: prvorođenac prema prvorodstvu svome, a najmlađi prema mladosti svojoj; nato su se ljudi čudili jedan drugome.

34. I on je obroke ispred sebe uzeo i poslao njima, ali je Benjaminov obrok bio pet puta veći od svakog njihovog. Tako su oni pili i veselili se s njim.