Luka 7 BKJ

1. I kad je dovršio sve te svoje besjede pred narodom koji je slušao, ušao je u Kapernaum.

2. A nekom satniku bio je bolestan sluga koji mu je bio drag, gotovo je umirao.

3. Kad je čuo za Isusa, poslao mu je židovske starješine zaklinjući ga da dođe i ozdravi mu slugu.

4. I kad su oni došli k Isusu, usrdno su ga počeli zaklinjati govoreći kako je on dostojan da mu to učini:

5. “Jer ljubi naš narod; on nam je i sinagogu sagradio.”

6. Tada je Isus pošao s njima. A kad više nije bio daleko od te kuće, satnik mu je poslao prijatelje govoreći mu: “Gospodine, ne muči se jer nisam dostojan da uđeš pod moj krov.

7. Zato se nisam smatrao dostojnim doći k tebi; nego reci riječ i moj će sluga ozdraviti!

8. Jer i ja sam čovjek podređen vlasti; imam pod sobom vojnike pa jednomu kažem: ʻIdi!ʼ i on ode; a drugomu: ʻDođi!ʼ i on dođe; i svojemu slugi: ʻUčini to!ʼ i on to učini.”

9. Kad je Isus to čuo začudio mu se, te se okrenuo narodu koji ga je slijedio i rekao: “Kažem vam, tako veliku vjeru nisam našao ni u Izraelu!”

10. A kad su se oni što su bili poslani vratili kući, našli su da je ozdravio sluga koji je bio bolestan.

11. I dogodilo se sutradan da je on pošao u grad zvani Nain, a s njim su išli mnogi njegovi učenici i mnogo naroda.

12. A kad se približio gradskim vratima, gle, iznosili su mrtvaca, sina jedinca majke njegove; a ona je bila udovica. I s njome je bilo mnogo naroda iz grada.

13. A kad ju je Gospodin opazio, sažalio se nad njom te joj rekao: “Ne plači!”

14. Onda se primaknuo, dotaknuo se mrtvačkih nosila, a oni koji su ga nosili mirno su stali. Tada je rekao: “Mladiću, tebi govorim! Ustani!”

15. I onaj koji je bio mrtav sjeo je i počeo govoriti, a on ga je predao njegovoj majci.

16. I sve je obuzeo strah te su slavili Boga govoreći: “Velik je prorok ustao među nama!” I “Bog je pohodio narod svoj!”

17. I taj se glas o njemu proširio po cijeloj Judeji i po svoj okolici.

18. A o svemu tome Ivanu su javili njegovi učenici.

19. I kad je pozvao dvojicu svojih učenika, Ivan ih je poslao k Isusu govoreći: “Jesi li ti onaj koji treba doći ili da čekamo drugoga?”

20. Kad su ti ljudi stigli k njemu, rekli su: “Ivan Krstitelj poslao nas je k tebi govoreći: ʻJesi li ti onaj koji treba doći ili da čekamo drugoga?ʼ ”

21. A on je upravo u taj čas ozdravio mnoge od njihovih bolesti, muka i zlih duhova i mnogim je slijepcima podario vid.

22. Tada im je Isus odgovorio rekavši: “Idite i javite Ivanu što ste vidjeli i čuli; da slijepi vide, hromi hodaju, gubavi se čiste, gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromasima se propovijeda evanđelje.

23. I blažen je svaki onaj kome ja nisam sablazan.”

24. A kad su izaslanici Ivanovi otišli, počeo je govoriti narodu o Ivanu: “Što ste izašli u pustinju vidjeti? Trsku koju vjetar njiše?

25. Nego što ste izašli vidjeti? Čovjeka odjevena u meku odjeću? Evo, oni koji su u finoj odjeći i žive u raskoši u kraljevskim su dvorima.

26. Nego što ste izašli vidjeti? Proroka? Da, kažem vam, i više nego proroka!

27. Ovo je onaj o kome je zapisano: ʻEvo, šaljem glasnika svoga pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom.ʼ

28. Jer kažem vam, među rođenima od žena nema većeg proroka od Ivana Krstitelja; ali i najmanji u kraljevstvu Božjem veći je od njega.”

29. I sav narod koji ga je slušao, i poreznici, krstili su se krštenjem Ivanovim dokazujući da je Bog u pravu.

30. A farizeji i zakonoznanci odbacili su naum Božji za njih jer nisu htjeli da ih on krsti.

31. A Gospodin je rekao: “S kime ću onda usporediti ljude ovoga naraštaja? I kome su nalik?

32. Nalik su djeci što sjede na trgu i dovikuju jedni drugima te govore: ʻZasvirali smo vam u frulu, a niste zaplesali! Naricali smo vam, a niste zaplakali!ʼ

33. Jer je došao Ivan Krstitelj; niti jede kruha niti pije vina, a vi govorite: ʻIma đavla!ʼ

34. Došao je Sin čovječji; jede i pije, a vi govorite: ʻGle, čovjeka izjelice i vinopije, prijatelja poreznika i grešnika!ʼ

35. Ali mudrost su opravdala sva djeca njezina.”

36. A jedan ga je od farizeja zamolio da bi s njime jeo. I ušao je u farizejevu kuću i sjeo kako bi jeo.

37. I gle, neka žena iz grada koja je bila grešnica, kad je doznala da je Isus sjedio pri jelu u farizejevoj kući, donijela je pomast u alabastrenoj posudi,

38. i stala iza njega do njegovih nogu plačući. Počela mu je suzama prati noge i otirati ih kosom sa svoje glave te mu ljubiti noge i mazati ih pomašću.

39. A kad je to vidio farizej koji ga je pozvao, rekao je u sebi govoreći: “Kad bi ovaj bio prorok, znao bi tko je i kakva je ova žena koja ga dodiruje: da je grešnica.”

40. A Isus mu je odgovorio rekavši: “Šimune, imam ti nešto reći.” A on je rekao: “Učitelju, reci!”

41. Neki je vjerovnik imao dvojicu dužnika. Jedan mu je dugovao pet stotina dinara, a drugi pedeset.

42. A kako nisu imali čime platiti, iskreno je oprostio obojici. Reci, koji će ga stoga od njih više ljubiti?”

43. Šimun mu je odgovorio rekavši: “Pretpostavljam da onaj kome je više oprostio.” A on mu je rekao: “Pravo si prosudio.”

44. Tada se okrenuo prema ženi i rekao Šimunu: “Vidiš li ovu ženu? Ušao sam u tvoju kuću; nisi mi dao vode za moje noge, a ona mi je suzama svojima oprala noge i kosom ih sa svoje glave obrisala.

45. Nisi mi dao poljupca, a ova žena, otkako sam ušao, nije mi prestala ljubiti noge.

46. Nisi mi glavu pomazao uljem, a ova žena mi je pomašću pomazala noge.

47. Stoga ti kažem: mnogi su joj grijesi oprošteni, jer je mnogo ljubila; a kome se malo oprašta, malo ljubi.”

48. A njoj je rekao: “Oprošteni su ti grijesi!”

49. Nato su oni koji su sjedili s njim pri jelu počeli među sobom govoriti: “Tko je ovaj koji i grijehe oprašta?”

50. A ženi je rekao: “Tvoja te vjera spasila. Idi u miru!”