Nehemija 2 SHP

1. Dvadesete godine vladavine kralja Artakserksa, u mjesecu Nisanu, kad su kralju donijeli vino, ja sam ga uzeo i dao mu ga. Budući da nikad prije nisam bio tužan pred njim,

2. kralj me upitao: »Zašto izgledaš tužno, a nisi bolestan? Sigurno nosiš tugu u srcu.« Tada sam se jako uplašio.

3. No rekao sam kralju: »Živio kralj zauvijek! Kako da ne budem tužan kad grad u kojem su pokopani moji preci leži opustošen i ruševan, a vrata mu je progutala vatra?«

4. Tada me kralj upitao: »Što želiš da učinim?« Pomolio sam se Bogu neba

5. pa odgovorio kralju: »Ako je kralju po volji i ako smatra da sam mu dobar sluga, neka me pošalje u Judu, u grad gdje su pokopani moji preci, da ga ponovo sagradim.«

6. Tada me kralj, uz koga je sjedila kraljica, upitao: »Koliko će trajati tvoj put i kad ćeš se vratiti?« Budući da je kralju bilo drago da me pošalje, naznačio sam mu vrijeme.

7. I još sam mu rekao: »Ako je kralju po volji, neka mi se daju pisma za upravitelje pokrajine preko rijeke Eufrat, da mi dopuste prolazak do Jude.

8. Trebam i pismo za Asafa, čuvara kraljeve šume, kako bi mi dao drva da napravim grede za vrata na hramskoj tvrđavi, na gradskim zidinama i na kući u kojoj ću stanovati.« Kralj mi je dao što sam tražio jer mi je Bog bio naklonjen.

9. Stoga, otišao sam upraviteljima pokrajine preko rijeke Eufrat i dao im kraljeva pisma, a kralj je sa mnom poslao vojne zapovjednike i konjanike.

10. Kad su za to čuli Sanbalat Horonac i službenik Tobija Amonac, jako su se uznemirili što je netko došao raditi za dobrobit Izraelaca.

11. Stigao sam u Jeruzalem i ostao ondje tri dana.

12. Ustao sam noću i krenuo s još nekoliko ljudi. Nikome nisam rekao što mi je Bog stavio na srce da učinim za Jeruzalem. Nismo koristili teretne životinje osim one na kojoj sam jahao.

13. Noću sam se uputio kroz Dolinska vrata, pokraj Zmajevog bunara, do Smetlišnih vrata. Pregledavao sam zidine Jeruzalema, koje su bile razorene, i njihova vrata, koja je progutala vatra.

14. Zatim sam otišao dalje, do Izvorskih vrata i do Kraljevog jezerca. No ondje nije bilo mjesta da bi prošla životinja koju sam jahao

15. pa sam se noću kretao dolinom i dalje pregledavao zidine. Zatim sam se okrenuo, ušao kroz Dolinska vrata i vratio se.

16. Službenici nisu znali kamo sam otišao niti što sam radio. Nisam još ništa bio rekao Židovima, ni svećenicima, ni vođama, ni službenicima, ni drugima koji će obavljati radove.

17. Tada sam im rekao: »Vidite u kakvoj smo nevolji. Jeruzalem leži u ruševinama, a vrata su mu spaljena. Stoga, dođite da ponovo sagradimo jeruzalemski zid, da više ne budemo ruglo.«

18. Ispričao sam im i kako mi je Bog bio naklonjen i što mi je kralj rekao. Odgovorili su: »Počnimo odmah graditi.« I prionuli su na to dobro djelo.

19. Kad su za to čuli Sanbalat Horonac, službenik Tobija Amonac i Gešem Arapin, rugali su nam se i smijali. »Što to radite?« pitali su. »Zar se bunite protiv kralja?«

20. Odgovorio sam im: »Bog neba dat će nam da uspijemo. Mi smo njegovi sluge i počet ćemo graditi, a vi se nemojte uplitati jer nemate nikakvog posjeda ni povijesnog prava u Jeruzalemu.«